U Novom Sadu, u Srbiji, živi jedna Dara. Ide u školu sa svojim vršnjacima, vesela je druželjubiva, nežna i nadasve srećna devojčica. Ali ona nije samo to, ona je posebno dete, voljeno, maženo dete, u koje smo verovali i u koje verujemo i danas.
Dara
Kada su mi u porodilištu rekli da moje dete nije kao ostala deca i da postoje problemi, ja sam samo razmišljala kako da joj pomognem i šta mogu da uradim da problemi nestanu. Svi su bili skeptični, zatvoreni, nisu hteli ni da mi kažu šta je sa njom. Na kraju sam pitala da li ima Daunov sindrom? Onda su se iznenadili i pitali me kako ja znam da je to u pitanju? Zatim su počeli da mi pričaju kako ona neće verovatno ni hodati, ni pričati, a neće ni biti svesna ko joj je majka, ubeđivali su me da je najbolje da je zaboravim i da sebi rodim drugo dete. Ja sam je samo gledala i mazila, a ona je gledala mene i onda je prihvatila moj prst svojom malenom šačicom, tada sam znala da nikada neću odustati od moje devojčice. Usledili su izazovi. Muž i ja smo pretraživali internet i upijali sve informacije, jer smo vrlo malo znali o Daunovom sindromu i želeli smo da se upoznamo sa svim što nas očekuje. Uprkos svemu verovala sam u čudo, verovala sam da će medicina napredovati dok Dara raste i da će se naći neko rešenje i za nju.
Dara je rođena prirodnim putem i bila je postavljena karlično, pa je zbog toga imala vrlo težak porođaj i izraženu hipotoniju. Stomak joj se prelivao, jer ispod tanke kože mišića nije bilo, bila je vrlo nežna i gracilna sa vrlo tanjušnim kostima i elastičnim zglobovima, ali sa vrlo radoznalim i vedrim očima.
Posle šestonedeljnog boravka u Dečijoj bolnici na ispitivanju doneli smo je kući i to je bio najsrećniji trenutak za sve nas. Prvi dan u kući ona je provela širom otvorenih očiju. Sigurna sam da je znala i ko joj je otac i ko joj je majka i da joj je sa nama lepo i da je srećna. Već se osmehivala i pokazivala svoje zadovoljstvo. Ceo dan nije želela da zaspi, mislim da se plašila, da ako zaspi da će sve nestati i da će ponovo biti u bolnici bez roditelja i sa ostalim ostavljenim bebama. U devet sati uveče dobila je poslednju flašicu mleka, bila je okupana i čista i tada je zaspala i spavala je sve do šest sati narednog dana.
Onda se probudila i kada nas je opet videla bila je srećna i spokojna. Naredna tri meseca smo joj pružali samo ljubav i uživali smo u svakom danu provedenom zajedno. Postala je naš centar Sveta, bila je naše Sunce bez kojeg nije bilo života, lepo je napredovala i svi smo bili srećni. Kada je bila dovoljno oporavljena krenuli smo sa raznim vežbama i terapijama, uglavnom smo se vodili svojom intuicijom, jer lekari nisu ništa predlagali osim praćenja postojećeg stanja. Stigao je i treći rođendan, a moja mala rumena devojčica još uvek nije hodala, vrlo malo je pričala, bila je i dalje nežna i krhka, ali i dalje vesela, radoznala, upijala je sve oko sebe svakoga dana i samo smo ja i njen psiholog znali koliko ona zna i šta može. Ubrzo je krenula u državni vrtić sa decom njenog uzrasta. Dok su svi ostali trčali po sobi i galamili moja Dara je sedela, listala slikovnice i igrala se sama sa igračkama koje su joj preostale, posmatrajući decu kako se smeju i raduju svojim sve tužnijim očima. Iznenada smo čuli za delfinarijum u Budvi i već posle dva dana Dara je sa strahom i divljenjem sedela u mom krilu i bacala loptu delfinu koji bi je veselo vraćao i tražio nagrade za svoj trud. Posle pet dana druženja strah je nestao i ona se radosno igrala sa svojim novim prijateljom.
Hranila ga je, mazila pa čak i ljubila. Iste večeri napravila je svoj prvi samostalni korak, još je bila izuzetno hipotonična i mlitava, bez razvijenog balansa, ali je želja za kretanjem nadvladala slabost i strah. Poneseni pozitivnim iskustvom u Budvi, vrativši se kući u Novi Sad, razmišljali smo o njenom daljem napretku
Već posle nepuna dva meseca krenuli smo u Beograd kod Naturologa, Georgija Nazarova.
Dara i Georgij
Posle prvog susreta sa njim Dara je bila izuzetno raspoložena, smejala se, pokušavala da govori, igrala se i uopšte odisala pozitivnom energijom. Videvši promene u njenom ponašanju nastavili smo dalje. Postepeno smo radili na poboljšanju njenog celokupnog stanja, pratili savete i srogo ih se pridržavali. Nakon prvih deset konsultacija rezultati su bili očigledni. Koža nije više bila suva i prošarana bobuljicama, problemi sa varenjem su nestali, kifoza kičme je ispravljena, rado je sarađivala….Uskoro je krenula bujica nerazumljivih reči, a zatim i cele rečenice, pesmice, priče, koje smo joj svakodnevno čitali. Kao da smo odključali čarobnu kutiju u njenoj glavi i ona je svakodnevno iz dana u dan pokazivala nove stvari, izgovarala nove reči i bila vrlo srećna i ponosna zbog toga. Pre mesec dana smo se ponovo uputili kod Georgija Nazarova, jer još uvek nismo sve uradili, još uvek želimo više i bolje. Sada su to manje bitne stvari, ali i dalje veoma važne za bolji kvalitet života. Kada smo dobili neke nove instrukcije za usavršavanja i ja sam odlučila da po malo radim na sebi. Za mesec dana smršala sam oko šest kilograma, osećam se mnogo snažnije i psihički i fizički, poželela sam da radim mnoge stvari za koje nisam imala hrabrosti ni volje, nestao je bol u leđima, promene raspoloženja i depresije,… Sada se osećam kao da mi je ponovo 20 godina, samo što imam iskustvo četrdesetogodišnjakinje.
Dara
Dara je nedavno napunila deset godina i sada je učenica trećeg razreda redovne osnovne škole. Ima mnogo drugara u razredu i svi su je rado prihvatili, voli svoju učiteljicu i raduje se odlasku u školu. Naučila je da čita i piše ćiril icu i latinicu, uči Engleski i Nemački jezik, naučila je sve četiri računske operacije, ima dobru memoriju, bogat rečnik i veoma voli jezike. Hipotonija je sada blaže izražena, motorika još uvek usporenija, ali svakodnevno imamo nove rezultate i konstantan napredak u svim oblastima. Život sa Darom nije jednostavan i običan, on je uzbudljiv i prepun iznenađenja i izazova, nikada ne znate kako ćete provesti sledeći dan. Taj život je i prepun sreće, radosti, zadovoljstva i uživanja, kada postignete nešto malo a veliko, važno samo vama i vašoj porodici. Ja i danas verujem u čuda nauke, vrednog rada i verujem da će moja devojčica uspeti da pronađe svoje mesto u ovom okrutnom i divnom svetu. veoma sam srećna što sam baš ja njena MAMA:
Vera Popović
Poslednji komentari